Press "Enter" to skip to content

Юсуф Сарёмий (1840-1912)

Фазлу адли олдида даргоҳиға тенг келдилар,
Зоҳиду пашминапўшу фосиқу нопорсо.

Юсуф Сарёмий (1840-1912)

Юсуф Сарёмий (тахаллуси; асл номи Юсуф мулла Абдушукур ўғли) [1840, Чимкент вилояти Сарём (Сайрам) қишлоғи — 1912] — шоир. Тошкент, Бухоро мадрасаларида таҳсил олган. Самарқанд, Тошкент, Қўқон адабий ҳаракатчилигида фаол қатнашган. «Беклар беги» мадрасасида ўқиган ва унга атаб шеърлар ёзган («Дар таърифи манзари мадрасаи Бек аз Юсуф»). Юсуф Сарёмий хаттотлик — котиблик билан кун кўрган, косибчилик, муҳрдорлик билан ҳам шуғулланган.

Шоир шеърлари ҳаётлигида «Баёз» (1893), «Армуғони Хислат» (1911), «Баёзи Муҳалло» (1912), «Баёзи Ҳазиний» (1912) каби баёзларда босилган. 1914 йил Тавалло Юсуф Сарёмий шеърларини тўплаб, «Девони Мавлавии Юсуф Сарёмий» номи билан нашр этган. Унинг тошбосма нусхалари Ўзбекистон Фанлар академияси Шарқшунослик институти (инв. №117, 118, 119, 120, 6028, 9072) ва Андижон адабиёт ва санъат музейи (инв. №1720, 2185, 728, 799) да сақланади. Китобга Расулмуҳаммад Шоший ўғли Мулла Ўтаб хаттотлик қилган.

Сайрам тарихи ҳақидаги хилма-хил маъумотларга бой, бироқ анъанавий диний мазмунда битилган «Рисола»ни Юсуф Сарёмийга нисбат берадилар. Халқ орасида шоирнинг ғоят ҳозиржавоб, ноҳақликка муросасиз эканлигини тасдиқ этувчи кўплаб ривоятлар, афсоналар юради. Кўплаб ғазаллари («Яли-яли» каби) ҳозир ҳам эл орасида машҳур. Юсуф Сарёмий номида кўча ва мактаб бор.

ҒАЗАЛЛАР

БИСМИЛЛАҲИР РОҲМАНИР РОҲИЙМ

Машриқи мийнодин урди дам майи субҳи ҳудо,
Даври хуршиди қадаҳдин етти гардунға садо.

Фатҳи боб ўлди бу кун майхонаи файёзи жуд,
Ал-фараҳ, эй ринди жом, бодапаймо, ас-сало.

Ул маедурким, анга гардун — сабў, хуршид — жом,
Айдагай ҳар заррани нўш этса, шамсу уз-зуҳо.

Ҳасрати бу жоми майдин чарх саргардон кезар,
Шомдин қонлиғ этак ҳам субҳдин йиртуқ яқо.

Гардиши бу жомдур ҳайю ҳувийят ҳалқаси,
Майпарастдин давриға йўқ ибтидоу интиҳо.

Шавқ аҳли жонида кайфийяти бекайфу кам,
Завқ аҳли комида лаззати бечуну чаро.

Дурдаи ул май келибдур сайқали миръоти дил,
Бир қадаҳдин жон ўлур ойинаи гетинамо.

Соқийи бу жоми май Хизру Масиҳодин буюк,
Лаъли — оби зиндагоний, тоби зулфи — аждаҳо.

Бир тарашшуҳ етса андин ташна лаблар комиға,
Айламас ҳаргиз ҳавои чашмаи оби бақо.

Такяе ҳар ким топар бу майкада туфроғидин,
Маснади Жам хоки раҳдур анга, султонлиғ — гадо.

Эй хуш ул ринде, сабукашликда хам бўлмиш қади
Чун ҳилоли ийд даври жомдин ангуштнамо.

Дурдакашлар жонида кайфияти хамру аласт,
Бошида бу шиддати ранжу хумор ўлмиш бало.

Бода сунса муғбача, ўпсам аёғин жон билан,
Айласам бир ғамзасиға йўқу боримни фидо.

Истарам бу дайр аро бир жом ваҳдат хуммидин
Ўзлукум бунёдини йиқса етиб фақру фано.

Ташналабман, тўлдуруб тут дам-бадам лабрез жом,
Эй шаҳи Мисри малоҳат, соқийи Юсуфлиқо.

Қатраи топеанг бу майдин, раҳни жом айдар эдинг
Хирқау дастору тасбеҳу ридойи, зоҳидо.

Кеча эрдим бехуд ул муғ дайри туфроғида маст,
Қайди имкондин барий, доми тааллуқдин раҳо.

Тоби хуршиди майи жоми азал лабрез эди,
Заррадёк жбнукўнгул бу нагяъадин бедасту по.

Соқию, гулчеҳраю жому май ўлғай то абад,
Юсуфий хоки дарй майхонау дасти дуо.

Соқиё, тут дам-бадам соғар манго майдин тўло,
Раҳм қил, бошимғадур ҳушёрлиғ қаттиғ бало.

Бодадек ҳеч бўлмағай даврон ғамини дафъига,
Бўлмаса бехудлуғум, ўддургуси ранжу ано.

Шўхи бадмастим сунуб май, олса мандин нақтси хуш,
Қолмағай лавҳи дилу жонимда нақши мосуво.

Дайр пири ҳидматида бош қўярман ер ўпуб,
Кош еткай гарди роҳидий кўзумға тўтиё.

Сарвқад гулчеҳра соқий сунса ман сори аёғ,
Гўйиёким етти бўлғай мисга файзи кимё.

Ёрни ағёрсиз даҳр ичра ҳаргиз топмадим,
Шаҳдни — безаҳр, лутфни — беқаҳр, ганжни — беаждаҳо.

Таън тошидин еиниқ, бошдин-аёқим занги ғам,
Истарам майхонада май дурдасидин мўмиё.

Дард аҳли шўхлар бедОдидин ғам чекмасўн,
Чунки пири майкада даргоҳидур дорушшифо.

Чангдек ман хўблар базми учун кўб инградим,
Чун хами зулфи каби охир, кўрунг; қадтсим дуто.

Рашқдин боғларда гуллар коса-коса қон ичар,
Чиқса гулгашт этгали, ул шўхи баргигул қабо.

Мавжи хат кўргач, лаби лаълида дуди оҳдин,
Юсуфий кўрди бутун тун бир неча кўиглй қаро. :

Ажз ёниндин бўлак йўл йўк, ба важҳи Кибриё,
Мунда бир қилча букулсанг, анда «син»дур тоқи«ё».

Иктисоб айлаб синуқлик, қўйма худлуқдин асар,
Чунки қаттиғ садди рахдўр, зарраи кибру ҳаво.

Зуҳду тақво хирманин гар айласанг юз кўҳ-кўҳ,
Бўлса ўртар гар самум сумъау барқи риё.

Бўлма тоат бирла эмин, журм бирлан ноумид,
Қаҳру лутфидин ани тут домани хавфу рижо.

Ким этар ҳақдин сани, машғули бут дерлар ани,
Ҳожат эрмасдур буту бутхона қилмоқлик бино.

Фазлу адли олдида даргоҳиға тенг келдилар,
Зоҳиду пашминапўшу фосиқу нопорсо.

Айлагил изҳори қуллуқ, интизори фазли бўл,
Бўлмағай қуллуқдин ўзга қулга ҳаргиз муддао.

Ҳар даме андин етар сармояи нақди ҳаёт,
Ҳар нафас сандин кетар сўйи адам гарди фано.

Билмадинг, ҳар лаҳза ортар, дам-бадам ҳаддин фузун,
Сандин исёну хатолар, андин эҳсони ато.

Ким берибдур шоҳиди гулчеҳрасига обу ранг,
Ким тикибдур сарв қаддиға зумуррадгун қабо.

Лола жомини тўло ким қидди гулгун бодадин,
Ким бу ўт тобидин этмиш доғи бағрини қаро.

Бу чаманда ким бинафша хирқасин қилмиш кабуд,
Чунки осиби хазондин боғлар мотамсаро.

Бу дабистонучаманда сарву ғул авроқидин,
Ким ўқурлар дам-бадам булбул — фиғон, қумри — наво.

Буйи улфат истамаз кавну макон гулзоридин,
Етса зулфи ёрдин кимга насими атрсо.

Дастгоҳи эътиборинг, Юсуфий, бир мушти хок,
Қўйма ўзлукдин асар, синдур тилисми нақши по.

Илоҳи, ҳамдинга қилғил тилу дилим гўё,
Ҳамиша санга дейин жону дилдан зикру сано.

Қилиб карам, манга бердинг вужуди жавҳари руҳ,
Эдим ҳақирки, бир мушти хоку бесару по.

Етиб сани карамингдин манга ҳаёти вужуд,
Чу ақлу самъу басар, сурату қади зебо.

Димоғим айладинг ўтлуғ шарори ишқингдин,
Бошимға соддинг ўзунг истамак учун савдо.

Бу тўрт, етти ва тўққуз, ўн икки ва ўттуз,
Ки бу такаввуну касрат на бор эди адо.

Ҳама замону макон сунъи поку лутфунгдин,
Топиб вужуд адам, барча йўқ бўлуб пайдо.

На нуру зулмату, на хору гул, на шодию ғам,
На шаҳду заҳр бор эрди, на ранжу тўю азо.

Тамоми кавну макон бор бўлди амрингдин,
Бу зеби зийнат ила боргоҳи арзу само.

Ки юз минг олами этмак дамида осондур,
Илоҳи, қудратинг олдида минг сирриу сурро.

Бу хоки тийрага бердинг чароғи гавҳари ақл,
Бу нур файзи билан бўлди зумраи уқало.

Қўюб чироғиға сан равғани ҳидоят, илм,
Етиб ўзунгдин аларга фуруғи нури зиё.

Ўзинг ўзинг тонитиб қилдинг аҳли урфондин,
Йўқ эрди бўлмаса, биров ў дийи(?) хатрпаймо.

Илоҳи, фазлинг ила Юсуфийға кўрсатғил,
Ризои маърифатинг сориға тариқи ҳудо.

Зиҳи туфайли вужуди ва жуди арзу само,
Чироғи маҳфили кавнайн, шамъи жамъи ҳудо.

Ҳабиби ҳақ, анга ризвон ғуломи, арш — сарир,
Тамоми кавну макон нуридин эрур пайдо.

Жамоли шамъини парвонаси расулу малак,
Камоли ҳусни учундур икки жаҳон шайдо.

Туники, олами руҳонийға етурди қадам,
Юзини партавидин топти нур арши аъло.

Шаҳики, аҳли самовот бўлса хоки дари,
Ер ўпгали туну кун хидматида субҳу масо.

Риёзи Каъба ҳарими қадди ниҳолиға боғ,
Гули рухи чаманидур ҳадойиқи Батҳо.

Малак сужудиға, одам вужудиға боис,
Хатиби илмул асмо-у тожи каррамно.

Туфайли нури Муҳаммад сародиқи малакут,
Очилди чун бу шарафким, кўрар ўғулдин ато.

Вужуди гавҳари баҳри инояти азали,
Дуруди моҳии жамъи хутути саҳву хато.

Жаҳонға қўйди қадам, бори ботил ўлди адам,
Жамии бут йиқилиб, сарнигун ўлуб Кисро.

Жаҳон тўлуб шу туни ғулғули малоиқтсин,
Еру осмондин ўтуб, айдади ўзин боло.

Зиҳи саодати, олам чу боғи жаннат ўлуб,
Бу тийра хок бўяуб борй мўшки анбарсо.

Тушурмади на учун Ҳақ ер узра соясини,
Чу маҳзи нур эди, зоти поки айнй зйё.

Бўлунди илкида қурси қамар ишорат ила,
Ки тошқа чўн деди, заррин дарахт бўлди бино.

Кафи кифоятида сангреза деб тасбеҳ,
Фасеҳ тил била айтур худоға ҳамдў сано.

Дарахт амриға фармонбар эрди, гар тиласа,
Ки жон била югурурди, чу қатра бесару по.

Дер эрди мурғи ҳаво арзи ҳол, оҳуйи дашт,
Қилур эди борисин жумла ҳожатини раво.

Дамики, арз қилур пухта гўши бузғола,
Чу заҳр бирла пишурмиш, манҳи еманг, аъдо.

Нечунки хатми русул мўъжизоти беҳадду ад,
Десам тамомини то рўзи ҳашр бўлмас адо.

Илоҳи, Ҳақ ҳабибинг шафоатиға мани,
Етур, оқорди сочим, журм бирла нома қаро.

Илоҳи, наъти ҳабибинг демақда Юсуфийни,
Ба сад қусур не ҳадким, сан этмасанг гўё.

Юсуф Сарёмий (1840-1912)

Yusuf Saryomiy (taxallusi; asl nomi Yusuf mulla Abdushukur o‘tli) [1840, Chimkent viloyati Saryom (Sayram) qishlog‘i — 1912] — shoir. Toshkent, Buxoro madrasalarida tahsil olgan. Samarqand, Toshkent, Qo‘qon adabiy harakatchiligida faol qatnashgan. «Beklar begi» madrasasida o‘qigan va unga atab she’rlar yozgan («Dar ta’rifi manzari madrasai Bek az Yusuf»). Yusuf Saryomiy xattotlik — kotiblik bilan kun ko‘rgan, kosibchilik, muhrdorlik bilan ham shug‘ullangan.
Shoir she’rlari hayotligida «Bayoz» (1893), «Armug‘oni Xislat» (1911), «Bayozi Muhallo» (1912), «Bayozi Haziniy» (1912) kabi bayozlarda bosilgan. 1914 yil Tavallo Yusuf Saryomiy she’rlarini to‘plab, «Devoni Mavlavii Yusuf Saryomiy» nomi bilan nashr etgan. Uning toshbosma nusxalari O‘zbekiston Fanlar Akademiyasi Sharqshunoslik instituti (inv. ?117, 118, 119, 120, 6028, 9072) va Andijon adabiyot va san’at muzeyi (inv. ?1720, 2185, 728, 799) da saqlanadi. Kitobga Rasulmuhammad Shoshiy o‘g‘li Mulla O‘tab xattotlik qilgan.
Sayram tarixi haqidagi xilma-xil ma’umotlarga boy, biroq an’anaviy diniy mazmunda bitilgan «Risola»ni Yusuf Saryomiyga nisbat beradilar. Xalq orasida shoirning g‘oyat hozirjavob, nohaqlikka murosasiz ekanligini tasdiq etuvchi ko‘plab rivoyatlar, afsonalar yuradi. Ko‘plab g‘azallari («Yali-yali» kabi) hozir ham el orasida mashhur. Yusuf Saryomiy nomida ko‘cha va maktab bor.

Begali Qosimov

BISMILLAHIR ROHMANIR ROHIYM

Mashriqi miynodin urdi dam mayi subhi hudo,
Davri xurshidi qadahdin yetti gardung‘a sado.

Fathi bob o‘ldi bu kun mayxonai fayyozi jud,
Al-farah, ey rindi jom, bodapaymo, as-salo.

Ul maedurkim, anga gardun — sabo‘, xurshid — jom,
Aydagay har zarrani no‘sh etsa, shamsu uz-zuho.

Hasrati bu jomi maydin charx sargardon kezar,
Shomdin qonlig‘ etak ham subhdin yirtuq yaqo.

Gardishi bu jomdur hayyu huviyyat halqasi,
Mayparastdin davrig‘a yo‘q ibtidou intiho.

Shavq ahli jonida kayfiyyati bekayfu kam,
Zavq ahli komida lazzati bechunu charo.

Durdai ul may kelibdur sayqali mir’oti dil,
Bir qadahdin jon o‘lur oyinai getinamo.

Soqiyi bu jomi may Xizru Masihodin buyuk,
La’li — obi zindagoniy, tobi zulfi — ajdaho.

Bir tarashshuh yetsa andin tashna lablar komig‘a,
Aylamas hargiz havoi chashmai obi baqo.

Takyae har kim topar bu maykada tufrog‘idin,
Masnadi Jam xoki rahdur anga, sultonlig‘ — gado.

Ey xush ul rinde, sabukashlikda xam bo‘lmish qadi
Chun hiloli iyd davri jomdin angushtnamo.

Durdakashlar jonida kayfiyati xamru alast,
Boshida bu shiddati ranju xumor o‘lmish balo.

Boda sunsa mug‘bacha, o‘psam ayog‘in jon bilan,
Aylasam bir g‘amzasig‘a yo‘qu borimni fido.

Istaram bu dayr aro bir jom vahdat xummidin
O‘zlukum bunyodini yiqsa yetib faqru fano.

Tashnalabman, to‘ldurub tut dam-badam labrez jom,
Ey shahi Misri malohat, soqiyi Yusufliqo.

Qatrai topeang bu maydin, rahni jom aydar eding
Xirqau dastoru tasbehu ridoyi, zohido.

Kecha erdim bexud ul mug‘ dayri tufrog‘ida mast,
Qaydi imkondin bariy, domi taalluqdin raho.

Tobi xurshidi mayi jomi azal labrez edi,
Zarradyok jbnuko‘ngul bu nagya’adin bedastu po.

Soqiyu, gulchehrayu jomu may o‘lg‘ay to abad,
Yusufiy xoki dary mayxonau dasti duo.

Soqiyo, tut dam-badam sog‘ar mango maydin to‘lo,
Rahm qil, boshimg‘adur hushyorlig‘ qattig‘ balo.

Bodadek hech bo‘lmag‘ay davron g‘amini daf’iga,
Bo‘lmasa bexudlug‘um, o‘ddurgusi ranju ano.

Sho‘xi badmastim sunub may, olsa mandin naqtsi xush,
Qolmag‘ay lavhi dilu jonimda naqshi mosuvo.

Dayr piri hidmatida bosh qo‘yarman yer o‘pub,
Kosh yetkay gardi rohidiy ko‘zumg‘a to‘tiyo.

Sarvqad gulchehra soqiy sunsa man sori ayog‘,
Go‘yiyokim yetti bo‘lg‘ay misga fayzi kimyo.

Yorni ag‘yorsiz dahr ichra hargiz topmadim,
Shahdni — bezahr, lutfni — beqahr, ganjni — beajdaho.

Ta’n toshidin yeiniq, boshdin-ayoqim zangi g‘am,
Istaram mayxonada may durdasidin mo‘miyo.

Dard ahli sho‘xlar bedOdidin g‘am chekmaso‘n,
Chunki piri maykada dargohidur dorushshifo.

Changdek man xo‘blar bazmi uchun ko‘b ingradim,
Chun xami zulfi kabi oxir, ko‘rung; qadtsim duto.

Rashqdin bog‘larda gullar kosa-kosa qon ichar,
Chiqsa gulgasht etgali, ul sho‘xi bargigul qabo.

Mavji xat ko‘rgach, labi la’lida dudi ohdin,
Yusufiy ko‘rdi butun tun bir necha ko‘igly qaro. :

Ajz yonindin bo‘lak yo‘l yo‘k, ba vajhi Kibriyo,
Munda bir qilcha bukulsang, anda «sin»dur toqi«yo».

Iktisob aylab sinuqlik, qo‘yma xudluqdin asar,
Chunki qattig‘ saddi raxdo‘r, zarrai kibru havo.

Zuhdu taqvo xirmanin gar aylasang yuz ko‘h-ko‘h,
Bo‘lsa o‘rtar gar samum sum’au barqi riyo.

Bo‘lma toat birla emin, jurm birlan noumid,
Qahru lutfidin ani tut domani xavfu rijo.

Kim etar haqdin sani, mashg‘uli but derlar ani,
Hojat ermasdur butu butxona qilmoqlik bino.

Fazlu adli oldida dargohig‘a teng keldilar,
Zohidu pashminapo‘shu fosiqu noporso.

Aylagil izhori qulluq, intizori fazli bo‘l,
Bo‘lmag‘ay qulluqdin o‘zga qulga hargiz muddao.

Har dame andin yetar sarmoyai naqdi hayot,
Har nafas sandin ketar so‘yi adam gardi fano.

Bilmading, har lahza ortar, dam-badam haddin fuzun,
Sandin isyonu xatolar, andin ehsoni ato.

Kim beribdur shohidi gulchehrasiga obu rang,
Kim tikibdur sarv qaddig‘a zumurradgun qabo.

Lola jomini to‘lo kim qiddi gulgun bodadin,
Kim bu o‘t tobidin etmish dog‘i bag‘rini qaro.

Bu chamanda kim binafsha xirqasin qilmish kabud,
Chunki osibi xazondin bog‘lar motamsaro.

Bu dabistonuchamanda sarvu g‘ul avroqidin,
Kim o‘qurlar dam-badam bulbul – fig‘on, qumri — navo.

Buyi ulfat istamaz kavnu makon gulzoridin,
Yetsa zulfi yordin kimga nasimi atrso.

Dastgohi e’tiboring, Yusufiy, bir mushti xok,
Qo‘yma o‘zlukdin asar, sindur tilismi naqshi po.

Ilohi, hamdinga qilg‘il tilu dilim go‘yo,
Hamisha sanga deyin jonu dildan zikru sano.

Qilib karam, manga berding vujudi javhari ruh,
Edim haqirki, bir mushti xoku besaru po.

Yetib sani karamingdin manga hayoti vujud,
Chu aqlu sam’u basar, suratu qadi zebo.

Dimog‘im aylading o‘tlug‘ sharori ishqingdin,
Boshimg‘a sodding o‘zung istamak uchun savdo.

Bu to‘rt, yetti va to‘qquz, o‘n ikki va o‘ttuz,
Ki bu takavvunu kasrat na bor edi ado.

Hama zamonu makon sun’i poku lutfungdin,
Topib vujud adam, barcha yo‘q bo‘lub paydo.

Na nuru zulmatu, na xoru gul, na shodiyu g‘am,
Na shahdu zahr bor erdi, na ranju to‘yu azo.

Tamomi kavnu makon bor bo‘ldi amringdin,
Bu zebi ziynat ila borgohi arzu samo.

Ki yuz ming olami etmak damida osondur,
Ilohi, qudrating oldida ming sirriu surro.

Bu xoki tiyraga berding charog‘i gavhari aql,
Bu nur fayzi bilan bo‘ldi zumrai uqalo.

Qo‘yub chirog‘ig‘a san ravg‘ani hidoyat, ilm,
Yetib o‘zungdin alarga furug‘i nuri ziyo.

O‘zing o‘zing tonitib qilding ahli urfondin,
Yo‘q erdi bo‘lmasa, birov o‘ diyi(?) xatrpaymo.

Ilohi, fazling ila Yusufiyg‘a ko‘rsatg‘il,
Rizoi ma’rifating sorig‘a tariqi hudo.

Zihi tufayli vujudi va judi arzu samo,
Chirog‘i mahfili kavnayn, sham’i jam’i hudo.

Habibi haq, anga rizvon g‘ulomi, arsh — sarir,
Tamomi kavnu makon nuridin erur paydo.

Jamoli sham’ini parvonasi rasulu malak,
Kamoli husni uchundur ikki jahon shaydo.

Tuniki, olami ruhoniyg‘a yeturdi qadam,
Yuzini partavidin topti nur arshi a’lo.

Shahiki, ahli samovot bo‘lsa xoki dari,
Yer o‘pgali tunu kun xidmatida subhu maso.

Riyozi Ka’ba harimi qaddi niholig‘a bog‘,
Guli ruxi chamanidur hadoyiqi Batho.

Malak sujudig‘a, odam vujudig‘a bois,
Xatibi ilmul asmo-u toji karramno.

Tufayli nuri Muhammad sarodiqi malakut,
Ochildi chun bu sharafkim, ko‘rar o‘g‘uldin ato.

Vujudi gavhari bahri inoyati azali,
Durudi mohii jam’i xututi sahvu xato.

Jahong‘a qo‘ydi qadam, bori botil o‘ldi adam,
Jamii but yiqilib, sarnigun o‘lub Kisro.

Jahon to‘lub shu tuni g‘ulg‘uli maloiqtsin,
Yeru osmondin o‘tub, aydadi o‘zin bolo.

Zihi saodati, olam chu bog‘i jannat o‘lub,
Bu tiyra xok bo‘yaub bory mo‘shki anbarso.

Tushurmadi na uchun Haq yer uzra soyasini,
Chu mahzi nur edi, zoti poki ayny zyyo.

Bo‘lundi ilkida qursi qamar ishorat ila,
Ki toshqa cho‘n dedi, zarrin daraxt bo‘ldi bino.

Kafi kifoyatida sangreza deb tasbeh,
Faseh til bila aytur xudog‘a hamdo‘ sano.

Daraxt amrig‘a farmonbar erdi, gar tilasa,
Ki jon bila yugururdi, chu qatra besaru po.

Der erdi murg‘i havo arzi hol, ohuyi dasht,
Qilur edi borisin jumla hojatini ravo.

Damiki, arz qilur puxta go‘shi buzg‘ola,
Chu zahr birla pishurmish, manhi yemang, a’do.

Nechunki xatmi rusul mo‘‘jizoti behaddu ad,
Desam tamomini to ro‘zi hashr bo‘lmas ado.

Ilohi, Haq habibing shafoatig‘a mani,
Yetur, oqordi sochim, jurm birla noma qaro.

Ilohi, na’ti habibing demaqda Yusufiyni,
Ba sad qusur ne hadkim, san etmasang go‘yo.

Comments are closed, but trackbacks and pingbacks are open.